Утисци

Мој утисак је да би, када је конкретно мој час у питању, он био боље реализован да није био седми час у поподневној смени, када је ученицима већ доста опала концентрација, и када им је можда било више до тога да чују звоно уместо да анализирају психолошки портрет главног јунака приповетке "Ветар". Мислим да битан фактор представља који је час по реду и да концентрација ученика опада како часови одмичу.

Неки од коментара ученика на одржан час

Даница Јовановић

Што се тиче мог  утиска, има много тога да се каже, али нисам сигурна да ли је то, и до које мере објективно. Наиме, како сам ја пробила лед и прва одржала час трема је била присутна у великој мери. Приписаћу то страху од непознатог. Оно што је добро јесте да је та иста трема јењавала како се час одвијао, што је добро. Од велике користи свакако је била и професорка Љиљана Марковић, која је пре свега опуштен лик , одличан методичар и човек који зна шта да каже у ком тренутку. Такође, имала сам велику срећу да радим са одељењем које је заиста желело да сарађује, иако им је наставна јединица била сувопарна, и не толико блиска. Ипак је у питању средњовековна књижевност па је мала доза аверзије прихварљива. Све у свему, час је протекао јако добро. Већи део одељења је (својевољно) учествовао у часу, дискутовао и износио своје мишљење. Оно што ми се посебно допало јесте велика доза поштовања коју су ми ученици показали, иако сам се све време трудила да успоставим другарски однос. Неком ко је почетник и неискусан на овом пољу свака позитивна, а и негативна критика доста значи.

Све у свему, час је протекао боље од очекиваног, или ми се само тако чини због позитивних осећања која су изазвана мојом првом озбиљном и дуго очекиваном улогом, улогом предавача.

Неки од коментара ученика на одржан час

Ања Вујновић

„Шта рећи? Коју послуку порати... послати? Коме?“ :) Период хоспитовања доживео сам као проналажење пута који сам одавно изгубио. Године бесциљног лутања око зграде факултета завијеног у скупу, непробојну одору реформи, који је својим студентима постао маћеха, коначно прекинуше први знакови живота давно изгубљене воље за оном по шта је мој млади ум кренуо из далеке провинције. Већ сам се био помирио са оном све учесталијом констатацијом својих колега „ја ћу радити у библиотеци, са књигама се боље сналазим него са људима“ кад ме као ударац бича ошину спознаја да је преда мном гомила интелигентних и проницљивих младих бића, налик на нас какви смо некада били, гладних знања и истине. Тај тренутак, када упишете први час, редар пријави одсутне и ви устанете и започнете час, вреднији је од сваког „болоњског слепог црева“ у коме смо изгубили најдрагоценије године и сваког динара потрошеног на куповање знања.

Наша спонтано и случајно оформљена група један је од разлога због кога је ово хоспитовање постало још занимљивије. Од првог одсушаног часа јавио се снажан колективни дух вођен одговорношћу коју заправо имамо, па смо наше групне активности настављали уз кафицу или пиво, коментаришући и размишљајући о томе како што боље и професионалније приступити задатку који нам је поверен.

На крају желим да се захвалим колегама са групе чијом је заслугом овај, на први поглед тежак и досадан задатак постао један од најзанимљивијих периода студирања. Дано, Ана, Ања, Стево хвала вам! С нестрпљењем чекам септембар. :)

Неки од коментара ученика на одржан час

Данијел Станковић

Пре него што смо уопште и кренули са хоспитовањем осећала сам неописив страх како ће то све изгледати, да ли ћу се изборити са тим, како ће ме деца прихватити, да ли ћу се избламирати пред њима итд. Раније нисам толико размишљала о томе шта је уствари мој позив, све моје мисли су биле усмерене ка ономе шта учим и радим, али не и зашто. Када је дошао дан да се ја опробам као професор осећања су била помешана, било ми је драго што идем баш у то одељење јер су деца фантастична, а са друге стране сам имала невероватно трему, као и гомилу сценарија у глави како би то могло да крене по злу. На крају све испадне другачије од оног како замишљамо. Час је био спонтан, осећала сам се као професорка која у том одељењу предаје већ дуги низ година, деца су ми доста помогла, тако да је час био потпуно природан разговор на дату тему. :)

У једном тренутку када сам са њима причала о друштвеним приликама с краја 19. века имала сам лапсус, који ће им можда остати у сећању, хтела да их питам ко је владао у периоду када је Домановић стварао, али уместо тога ја сам их питала: „Који Милан?“, након чега сам се само насмејала. :)

Једва чекам септембар да кренемо са даљим хоспитовањем, мада верујем да ће бити већи изазов радити са основцима.

Неки од коментара ученика на одржан час

Ана Аранђеловић

Успео сам да сакријем трему, али у себи сам осећао несносну несигурност која ме је спутала да час одржим онако како сам замислио. Много тога вам прође кроз главу након што упишете свој први час. На жалост, углавном, то што вам пролази кроз главу у тим тренуцима нема никакве везе са градивом. Но, како се час одвијао, ја сам био опуштенији. Убрзо сам и схватио каква је моја позиција, колику одговорност носи са собом, али и какву моћ. Не знам како остали гледају на то, али осећај је божанствен. Предавање постаје забава када схватите да нема потребе да вас тремира присуство тридесетак младих људи којима можете много доброг учинити, а они вам то стоструко могу вратити, чак и онда када нико од њих не прочита неко дело које треба обрадити. Да, може бити тешко и мучно, али на крају, ипак се исплати. Свако од њих има шта да каже, ни не слутите чему вас могу научити. Било ми је потребно неколико дана да постанем свестан тога и тада сам био сигуран да је мој први час прошао добро јер сам пребродио трему, а чини ми се да је то суштински важно за оно што ме тек очекује. Наравно, неке ствари су могле бити боље, али време и искуство ће, надам се, учинити своје и омогућити ми да напредујем. 

Неки од коментара ученика на одржан час

Стеван Станојловић

Ана, Ања и Даница- лепши део групе (: