Први час

Датум хоспитовања: 6.5.2014.
Предавач: Љиљана Марковић
Разред: I/4

Тема: Витешка књижевност

На самом почетку часа који је одржан у четвром одељењу првог разереда гимназије (прородно-математичког смера) професорка Љиљана Марковић отпочела је своје предавање препуштајући ученицима избор наставне јединице.

Као су ученици изабрали наставну јединицу која није из градива, и на тај начин одлучили да час буде посвећен витешкој књижевности професорка је са њима започела мотивациони разговор. Разговором са ученицима о богумилима, наводећи их на тај начин да попричају о проблему крштења.  Наиме, богумили или патарени су сматрали да дете није пожељно крстити, јер то угрожава њихово право слободног избора. Према њиховом веровању, тек одрастао човек, који је је формирана личност треба да одлучи да ли жели да буде део те вере.

На овај начин, отворивши овако занимљиву тему професорка је навела ђаке да се активно укључе у час и продискутују о проблемима, да би након тога отпочела причу о витештву и витезовима.

Користећи се дијалошком методом спонтано је водила свој час, премда су ученици све време мислили како они имају главну реч што је одличан показатељ да њеног познавања групе.  Усмеравајући их својим питањима добијала је занимљиве и креативне одговоре, а већину њих забележила је на табли.

Овим спонтаним разговором је очигледно постигла више наставних циљева – ученицима је скренула пажњу на неке од термина које они у свом вокабулару имају, али чије им значење у потпуности није јасно (витез, витезова дама, дворска етикеција, двобој, серенада, витешки морал), чиме је олакшала перцепцију читаве јединице и припремила их за анализу која ће уследити на наредним часовима. Истовремено, ученике је упознала са околностима овог историјског доба, и увелико их приближила данашњем схватању света.

Посебно је интересантан начин на који је професорка увела ученике у причу о витезовима. Навела их је да продискутују о томе како их замишљају, какво је њихово понашање било, да ли су имали обавезе и ког типа, које су услове морали да испуњавају како би били то што јесу (нпр.сваки витез морао је да зна да свира макар један инструмент, као и да уме да пише песме). На овај начин професорка их је лепо увела у причу како су серенаде тада биле омиљени род, па им је поменула, приближила и прибележила и термин који је увео Данило Киш (подокница).

Интересантно ђацима, а и нашој групи (студентима) било је и поређење тадашњег бонтона са оним данас, при чему им је објаснила на који начин су данашњи обичаји утемељени на средњовековним. На пример, скренула им је пажњу да  данашњи бонтон препоручује да при шетњи мушкарац треба да допусти жени да хода са његове десне сране због тога што су средњовековни витезови мачеве носили на левој страни. Пеменула је и чињеницу да је оно што особе мушког пола раде данас, пропуштају даму да прва уђе у рестораан у средњем веку било недопуство, јер је у то доба вребала опасност на многим пољима, па су у крчму, као заштитници мушкарци увек улазили први.

Још једна у низу професоркиних пикантерија, које је врло тешко не запамтити (што је по нашем мишљењу одлична карактеристика овог предавача) јесте прича о платонској љубави дама (углавном удатих) и витезова. Овакав њихов однос послужио је као мотив за стварање првих љубавних лирских песама.  Разговор овог типа послужио је као одлична подлога за оно што је уследило, разговор и записивање одлика витешког песништва.

Час је завршен на исти начин на који је и отпочео, спонтано, кроз другарски разговор. Поштујући структуру часа, и анимирајући ученике створена је занимљива радна атмосфера.